Alojz Alchajmer je rođen 14. juna 1864. godine u Markbrajtu, bavarskom gradiću. Bio je nemački neuropatolog i psihijatar. U Vircburgu je diplomirao 1887. godine, a doktorsku tezu o lojnim žlezdama spoljnog ušnog kanala je odbranio na istom mestu.

Period od od pet meseci 1888. godine, koje je proveo u blizini mentalno obolele žene, bio je presudan za njegovo životno opredeljenje. Takođe, te iste godine se zapošljava kao pomoćnik lekara u Specijalističkoj bolnici za mentalne bolesti i epilepsiju u Frankfurtu. Upravo tada počinje da stiče prva znanja iz psihijatrije i odlučno se posvećuje neuropatologiji.

Zajedno sa Franc Nislom, koji je tu takođe bio zaposlen, otpočeo je obimna istraživanja patologije nervnog sistema, sa velikim usmerenjem i zaiteresovanošću za strukturu kore velikog mozga. Rezultati njihovog zajedničkog rada obelodanjeni su u delu od šest tomova: „Histološka i histopatološka proučavanja kore velikog mozga“. Alchajmer Alojz je bio veoma sistematičan i pažljiv istraživač, neizmerno posvećen radu u laboratoriji, a posebno se istakao zbog svojih rezultata u eksperimentalnoj histologiji i veoma jasnih, a i dalje neprevaziđenih, opisa mikroskopskih nalaza.

Nisl i Alchajmer su provodili dane sa bolesnicima, a noći u laboratoriji za mikroskopom ili vršeći eksperimente. Alchajmer 1895. godine postaje direktor psihijatrijske bolnice, ali je ipak predano i savesno nastavio sa istraživanjima u brojnim projektima, uključujući kliničke studije manične depresije i šizofrenije. On 1908. godine prelazi u univerzitetsku kliniku u Minhenu gde završava, ali i uspešno brani habilatacioni rad posvećen diferencijalnoj dijagnozi progresivne paralize. U tom periodu je izabran i za vanrednog profesora psihijatrije. Proučavao je promene u mozgu izazvane arteriosklerozom, potom je opisao raspad neurona u Hantingtonovoj horeji i detaljno je proučavao promene mozga kod bolesnika s epilepsijom.

Boravak u Minhenu je najplodniji period Alchajmerove karijere i tada je opisao bolest koja danas nosi njegovo ime. Na stručnom sastanku, održanom 1906. godine, Alchajmer govori o neobičnom oboljenju kore velikog mozga, prikazavši neobičnu kliničku sliku i neuropatološki nalaz bolesnice Auguste Deter. Po prijemu na lečenje, bolesnica je imala 51. godinu, a njene osnovne tegobe su bile gubitak orijentacije u vremenu i prostoru, gubitak sećanja i izražene teškoće u čitanju i pisanju. Vremenom, klinička slika je bila sve gora, da bi pred sam kraj života imala svakodnevne halucinacije i potpuni gubitak viših mentalnih funkcija. Patohistološka analiza je ukazala da je kora njenog mozga istanjena, a uočen je veoma obilan senilan plak, koji je ranije viđen samo kod starijih osoba.

Alchajmer je nakon tretiranja histoloških preparata solima srebra, prvi video i opisao neurofibrilarno klupko. Nerofibrilarno klupko je vlaknasta, zamršena struktura u neuronu. Ovo saopštenje je bilo preliminarno, a svoje rezultate je dopunio novim slučajevima. Međutim, naučnik Perusini je tokom 1910. godine opisao 4 slučaja, koje je odlikovala ovakva klinička slika, istakavši razliku između ove bolesti i obične staračke senilnosti. Iako su italijanski autori predlagali da ime ovog sindroma bude Alchajmer-Perusinijeva bolest, danas se koristi samo jednoimeni eponim.

Poslednje godine naučnog istraživanja, Alchajmer posvećuje proučavanjima glije nakon čega detaljno opisuje razliku između dve forme promena jedara u ćelijama glije. Danas se ta dva stanja označavaju kao Alchajmrova bolest tip 1 i Alchajmerova bolest tip 2.

Knjigu „Anatomija mentalnih bolesti“, koju je dugo pripremao, nikada nije objavio. Danas se patološka dijagnoza Alchajmerove bolesti i dalje zasniva na istim istraživačkim metodama koje su korišćene 1906. godine. Ovo je izuzetno u poređenju sa razvojem istraživačkih metoda za druge bolesti, što njegovo delo čini posebnim u istoriji medicine.

Preminuo je 19. decembra 1915 godine, u 51. godini života, usled srčane slabosti izazvane endokardisom.

Sidni Altman je bio kanadsko-američki molekularni biolog, profesor molekularne, ćelijske i biologije razvića na Univerzitetu Jejl. Njegova istraživanja su mu donela Nobelovu nagradu iz hemije 1989, koju je podelio sa Tomasom Čekom, za otkriće katalitičkih svojstava RNK. Ovo otkriće je pokazalo da nisu svi enzimi proteinske prirode, već da postoje i molekuli RNK koji funkcionišu kao enzimi- ribozimi. Na osnovu ovog otkrića dokazano je da RNK molekuli nemaju samo funkciju prenosioca genetičke informacije, već i funkciju bioloških katalizatora, što je otvorilo brojna druga naučna pitanja.

Sidni Altman je rođen u siromašnoj porodici 7.maja 1939. u Montrealu u Kanadi. Majka mu je radila u tekstilnoj industriji, a otac u samoposluzi. Svoj trud je usmerio ka nauci, zbog čega je završio studije fizike na MIT-ju, gde se po prvi put, u svom završnom semestru, upoznao sa molekularnom biologijom. Studije fizike je nastavio na Univerzitetu Kolumbija, koji je kasnije napustio. Na Univerzitetu u Koloradu preusmerio je svoja interesovanja ka biofizici, jer mu je istraživački rad na ovom Univerzitetu omogućio da uživa u molekularnoj biologiji. Nakon ovoga, na Harvardu je radio sa još jednim molekularnim biologom rođenim u ovom mesecu, Metjuom Mezelsonom, koji je zajedno sa Frenklinom Stalom dokazao da je replikacija semikonzervativna. Mezelson-Stalov eksperiment je takođe poznat i kao „najlepši eksperiment u biologiji“. Altman je u Mezelsonovoj laboratoriji istraživao DNK endonukleazu uključenu u replikaciju i rekombinaciju DNK T4 faga.

Dve godine kasnije, Sidni Brener i Frensis Krik omogućili su mu da se priključi grupi u MRC (Medical Research Council) laboratoriji za molekularnu biologiju na Univerzitetu u Kembridžu. Brener i Krik su hteli da on radi na upotrebi NMR metode na molekulu tRNK, s obzirom na to da je on svoj završni rad na MIT-ju napisao u oblasti nuklearne fizike. Ipak, kad je Altman došao u laboratoriju, rekli su da im to više nije neophodno i predložili da se vrati i sam smisli novi projekat. Iako uplašen ovim događajem, nakon samo dve nedelje, ponovo se sreo sa svojim mentorima. Ova promena u njegovom smeru interesovanja i istraživanja je bila prvi korak ka otkriću prekursorskih tRNK, ribonukleaze P i njene specifične građe (RNK subjedinice i proteinske subjedinice), kao i enzimske aktivnosti RNK. Za svoj naporan rad napokon je nagrađen Nobelovom nagradom za hemiju 1989. za otkriće katalitičkih svojstava RNK. Sidni Altman je tokom svoje karijere imao čast da sarađuje sa brojnim naučnicima, današnjim velikim imenima molekularne biologije, poput Leonarda Lermana, Metjua Mezelsona, Sidnija Brenera i Lija Grodzinsa.

U toku svoje naučne karijere proučavao je enzim izolovan iz bakterije Escherichia coli, koji poseduje sposobnost da hidrolizuje fosfodiestarske veze u molekulu RNK. Ovaj enzim, poznat kao RNaza P, predstavlja kompleks proteina i RNK. Kada je hemijskim putem razdvojio ove dve komponente, enzim više nije bio funkcionalan, dok je njihovim ponovnim mešanjem enzimska aktivnost bila ponovo uspostavljena. Ovo je bio prvi put da je dokazana neophodnost molekula RNK da bi se izvršila kataliza.

Rad u MRC laboratoriji omogućio mu je da nastavi svoju karijeru na Univerzitetu Jejl. Tamo postaje profesor 1980, nakon toga i rukovodilac svog departmana, a potom i dekan koledža Jejl. Na toj poziciji je ostao četiri godine, nakon čega se vratio na mesto profesora.

Istraživanja ovog brilijantnog molekularnog biologa dovela su do izmena u centralnoj dogmi molekularne biologije. Pored ovoga, imala su i značajan uticaj na evolucionu biologiju i formiranje različitih teorija o nastanku života na našoj planeti Zemlji. Otkriće katalitičkih RNK ukazuje na mogućnost da su zapravo RNK molekuli prvi biomolekuli koji su i sadržali i genetičku informaciju, ali i posedovali ulogu biokatalizatora.

Ovaj veliki naučnik nas je, nažalost, napustio prošlog meseca (5. aprila) u 83. godini života. Žena En i deca Danijel i Lea svojom podrškom su doprineli njegovom uspehu. Altman nam je svojim otkrićima otvorio mnoštvo novih pitanja u molekularnoj biologiji, koja svakako imaju veliki potencijal i značaj za dalja istraživanja.

Izuzetno smo uzbuđeni što ćemo imati jedinstvenu priliku da ovog sedmog aprila ugostimo fantastičnog i neponovljivog Brusa Albertsa! Njegovo predavanje, koje željno iščekujemo, održaće se samo nedelju dana pre njegovog osamdeset četvrtog rođendana. U to ime, odlučili smo da upravo on bude naša odabrana ličnost meseca, a u narednim redovima reći ćemo vam nešto više o njegovom zanimljivom životu i dostignućima u nauci.

Brus Majkl Alberts je američki biohemičar i šef odseka za biohemiju i biofiziku Univerziteta Kalifornije u San Diegu. Rođen je 14. aprila 1938. godine u Čikagu. Bio je predsednik Američke Nacionalne akademije nauka od 1993. do 2005. godine, kao i glavni lektor naučnog časopisa „Science” od 2008. do 2013. godine. Prepoznatljiv je po svom istraživačkom radu u oblasti kompleksa proteina odgovornih za replikaciju hromozoma pri ćelijskoj deobi, kao i činjenici da je upravo on prvi autor jednog od najpoznatijih svetskih udžbenika iz oblasti molekularne biologije pod nazivom „Molecular biology of the cell”.

Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za nauku, pre svega hemiju i hemijske eksperimente. To ga je kasnije inspirisalo da se opredeli za studije biohemije na prestižnom Univerzitetu Harvard. Diplomirao je 1960. godine, a doktorirao 5 godina nakon toga, odbranivši doktorsku disertaciju iz oblasti biofizike. 1966. prihvata poziciju profesora biohemije na Univerzitetu Prinston i tamo provodi narednih 10 godina. 1976. godine postaje profesor i pomoćnik direktora odeljenja za biofiziku i biohemiju na Univerzitetu Kalifornije u San Diegu.

U ovom periodu, u saradnji sa svojim studentima, izvodi eksperimente na proteinima koji učestvuju u formiranju hromozoma i gustom pakovanju DNK u hromatin. Takođe, bavi se istraživanjem molekula magnezijuma i njegove uloge u različitim ćelijskim procesima, pre svega procesa kojim DNK polimeraza vrši svoju funkciju u replikaciji genetičkog materijala. 1981. godine postaje član Američke akademije nauka i umetnosti, a 12 godina kasnije dobija tu čast i postaje predsednik ove organizacije. Na njenom čelu provodi čak 13 godina! Pored ove, uzima aktivno učešće u još par organizacija: kao direktor Nacionalnog veća za istraživanja u prirodnim naukama (NRC) i član Američkog društva za istraživanje tumora.

Alberts je ceo svoj život posvetio zalaganju za unapređenje nauke u Americi i reformu obrazovanja u osnovnim i srednjim školama. Smatrao je da nauka treba da bude dostupna svima, kao i da svi treba da imaju mogućnost da se bave naukom. Oduvek je isticao da su, po njegovom mišljenju, dedukcija i rešavanje logičkih problema ključna osnova uspešnog učenja i napredovanja. Kao član Nacionalne akademije nauka i umetnosti a u saradnji sa Institutom Smitsonijan, učestvovao je u najrazličitijim događajima, od otvaranja mnogih muzeja, naučnih događaja u okviru fakulteta, pa sve do renoviranja mnogobrojnih laboratorija u osnovnim školama širom Amerike. Bio je deo misije popularizacije nauke u Africi i na Bliskom istoku u saradnji s ministarstvom nauke i obrazovanja.

Autor je mnogih regulatornih dokumenata koji su značajno doprineli poboljšanju američkog obrazovnog sistema, kao i udžbenika koji su unapredili razvoj školstva i moderne nauke kako u Americi, tako i širom sveta. Neki od tih udžbenika, „Molecular biology of the cell” i „Essential cell biology”, čiji je Alberts koautor, predstavljaju jedne od najpoznatijih i najkorišćenijih udžbenika na svetskom nivou. Alberts je dobitnik mnogih nagrada iz oblasti nauke, od kojih je sigurno najpoznatija Nacionalna medalja za nauku, koju mu je 2014. godine dodelio tadašnji predsednik SAD, Barak Obama. Dve godine kasnije dodeljena mu je i prestižna nagrada Lasker - Košland za posebna dostignuća u medicinskim naukama. Brus Alberts je danas naučni savetnik u preko 25 naučnih organizacija, kao i istaknuti član mnogih naučnih društava.

Dr Albert Brus Sejbin rođen je u jevrejskoj porodici u Bjalistoku na teritoriji tadašnjeg ruskog carstva, a današnje Poljske, 1906. godine. Zbog rastućih tenzija prema Jevrejima i opšte kulturološke netrpeljivosti u centralnoj Evropi u to vreme, njegova porodica zajedno s njim emigrira u Sjedinjene Američke Države 1921. godine. Zbog dolaska u Ameriku biva prinuđen da promeni svoje primarno ime Avram Saperštajn, ne bi li dobio američko državljanstvo. Iako je velika želja njegove porodice bila da studira stomatologiju, on je imao druge planove i ipak se odlučio za medicinu. Diplomirao je 1931. godine na Univerzitetu u Njujorku.

Nedugo zatim, počinje da razvija interesovanje za klinička istraživanja i infektivne bolesti, posebno poliomijelitis koji je tada bio široko rasprostranjen među populacijom. Na kratko odlazi u London 1934. godine, gde se zapošljava na Listerovom institutu za preventivnu medicinu. Brzo nakon toga ipak se vraća u Sjedinjene Američke Države, gde počinje intenzivnije da traga za lekom ili vakcinom za poliomijelitis na Rokfelerovom institutu za medicinska istraživanja. Bio je prvi istraživač koji je uspeo da pokaže na koji način poliovirus raste u humanim nervnim ćelijama in vitro. 1939. godine seli se u Ohajo gde postaje direktor odseka za infektivne bolesti dečije bolnice u Sinsinatiju.

Upravo u Sinsinatiju počinje njegov najplodonosniji istraživački rad. Uveo je potpuno novu kategoriju virusa, enteroviruse. Takođe, pokazao je da virus poliomijelitisa ne napada samo humane neurone i nervni sistem. Demonstrirao je da se ova infekcija primarno odvija preko tankog creva i upravo je odatle proistekla ideja da bi oralna vakcina protiv poliomijelitisa koja sadrži živ, atenuisan virus, imala znatno bolji efekat od tadašnjih ideja o intramuskularnoj vakcini koja je sadržala mrtve ćelije virusa.

Rad na vakcini, nažalost, prekinut je Drugim svetskim ratom. Dr Sejbin počinje da radi u lekarsko - epidemiološkom timu američke vojske i putuje po Evropi, Africi, Bliskom istoku i Pacifiku. Mogućnost da proputuje veliki broj svetskih zemalja pružilo mu je priliku da usavrši i unapredi svoje znanje iz oblasti virusologije, pa je tako za vreme rata radio na pronalasku vakcina za japanski encefalitis, pustinjsku groznicu i denga groznicu. Po završetku rata, 1946. se vraća u Sinsinati gde postaje redovni profesor pedijatrije na Univerzitetu u Sinsinatiju i nastavlja svoj istraživački rad na oralnoj vakcini za poliomijelitis, što će se ispostaviti kao njegovo najveće naučno dostignuće 1957. godine.

Dr Sejbin je svoju teoriju o živom, atenuisanom virusu u oralnoj vakcini zasnivao na istraživanju različitih infektivnih sojeva poliovirusa, kao i na obdukcijama koje je izvršavao sa svojim kolegama na većini ljudi preminulih od poliomijelitisa. Takođe je od ovih ljudi uzimao i uzorke i potom vršio njihovu analizu. Ove analize su pokazale da infekcija istovremeno napada digestivni i nervni sistem, ali da primarno nastaje u digestivnom sistemu. Nakon uspešno izvršenog uzgajanja virusa u ćelijskoj kulturi koja nije obuhvatala nervne ćelije, dr Sejbin i njegove kolege uspeli su da uspešno identifikuju 3 mutantske podvrste ovog virusa, koje su izazivale pojavu antitela u ljudskom organizmu, ali ne i infekciju.

Zanimljiva je činjenica da su Sejbin i kolege vakcinu testirali prvo na sebi, pa potom i na članovima svojih porodica. U saradnji sa kompanijom Fajzer, u kasnim pedesetim godinama 20. veka počela je proizvodnja vakcine koja i danas nosi ime po dr Sejbinu. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije, poliomijelitis je u potpunosti eradikovan 1994. godine. Važno je pomenuti da je dr Sejbin bio filantrop, stoga nije hteo da patentira svoju vakcinu, kao i da je odbio svaku vrstu novčane nadoknade za svoj trud i rad. Zalagao se za ideal da vakcina, kao i zdravstvena nega budu svima dostupni i besplatni. Ostatak života proveo je kao profesor medicine širom Sjedinjenih Američkih Država i kao istaknuti član mnogih naučnih društava. Preminuo je 3. marta 1993. u svojoj 86. godini života u Vašingtonu.

Photo credit: Getty images

Žak Mono (Jacques Monod), rođen 9. februara 1910. godine, bio je jedan od najznačajnijih francuskih biologa koji se posebno istakao u oblastima ćelijske biohemije, enzimologije i fiziologije. Ogroman naučni doprinos u ovim oblastima mu 1965. godine donosi Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.

Rođen je u Parizu, ali se sa sedam godina seli na jug Francuske, gde provodi deo svog detinjstva. Otac mu se bavio slikarstvom, a majka je bila arheolog. Monoova interesovanja za biološke nauke probudio je upravo otac koji je tada čitao Darvinova dela, o kojima je često diskutovao sa sinom. Pored biologije, Žak Mono se interesovao i za planinarenje, muziku, arheologiju i filozofiju, a svirao je i violončelo. Bio je oženjen sa Odet Brul koju je upoznao tokom stažiranja u Biološkoj stanici Roskof 1929. Imao je blizance: Olivijea, istraživača CNRS-a, i Filipa, fizičara.

Interesovanja za biološke nauke odvode ga nazad u Pariz sa 16 godina, gde upisuje Fakultet za prirodne nauke. Nakon diplomiranja, 1934. godine postaje asistent na Katedri za zoologiju svog fakulteta gde naučnu karijeru započinje u laboratoriji Eduarda Šatona. Ipak, zanimljivo je da je početak njegovog naučno-istraživačkog rada prekinula ekspedicija na Grenland iste godine sa čuvenim francuskim etnologom i istraživačem Polom-Emilom Viktorom. Godine 1959. postaje profesor hemije metabolizma na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Za vreme Drugog svetskog rata, njegova komunistička opredeljenja onemogućila su mu rad na Sorboni, tako da je svoja istraživanja premestio na Pasterov institut u laboratoriju Andrea Lfova, gde je bio glavni za istraživanja biohemije ćelije. Od 1971. do 1976. godine bio je direktor Pasterovog intituta u Parizu.

Na njegovo konačno naučno opredeljenje, veliki uticaj su imali Andre Lfov koji mu je ukazao na naučni potencijal mikrobiologije, zatim Boris Efrusi, čuveni francusko-ruski genetičar, kao i Lui Rapkin koji je usmerio Žaka ka razumevanju životnih procesa pomoću hemijskih i molekularnih istraživanja. Sva ova interesovanja odredila su Žakov naučni put.

U toku svje bogate karijere, Žak Mono istraživao je mehanizme odgovorne za sintezu makromolekula proučavajući tok genetičke informacije kroz ćeliju i došao do svoje najznačajnije teze o informacionoj RNK. Pored toga, zajedno sa Fransoom Žakobom otkriva operone, izučavajući proteine zadužene za transport i razgradnju laktoze na bakterijskom model-organizmu, Escherichia coli. Cenjeni naučni časopis Annual Review of Microbiology 1949. godine objavljuje Monoovu jednačinu, koja predstavlja matematički model rasta mikroorganizama u odnosu na dostupnost hranljivih sastojaka. Mono je takođe objavljivao brojne radove na temu enzima, a jedan od njih, objavljen u saradnji sa naučnicima Žanom-Pjerom Šanžoom i Džefrijem Vimanom u časopisu Journal of Molecular Biology 1965. godine, dostiže značajnu citiranost na svetskom nivou. Iste godine, Žak Mono postaje dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu zajedno sa Fransoom Žakobom i Andreom Lfovim.

Stvarao je i u oblasti naučne filozofije. Autor je filozofskog eseja „Slučajnost i nužnost o modernoj biologiji kao naučnoj disciplini čiji je osnovni cilj u borbi protiv kosmičke teologije (tj. „nužnosti“). Neki od njegovih zanimljivih citata su:

• „Ako budete išli predaleko, nigde nećete stići.“ (studentima)

• „Animizam je između prirode i čoveka uspostavio dubok savez izvan koga se čini da se prostire samo strašna samoća.“

• „Selektivna evolucija, zasnovana na izboru retkih i dragocenih osobina koje takođe sadrže, između beskonačnosti drugih, ogroman rezervoar mikroskopske slučajnosti, predstavlja svojevrsnu vremensku mašinu.“

Tokom svoje profesorske karijere uvek je podržavao hrabrost studenata da iskažu mišljenje i bore se za svoja prava. Štaviše, poznato je da je tokom studentskih protesta protiv staromodnog uređenja Univerziteta, maja 1968. godine, i sam izašao na ulice boreći se sa agresivnom žandarmerijom.

Žak Mono će zauvek ostati zapamćen kao naučnik koji je postavio temelje centralne dogme molekularne biologije i izuzetno doprineo saznanjima o metabolizmu bakterija kroz prizmu molekularno-genetičke regulisanosti životnih procesa. Preminuo je 31. maja 1976. godine u Kanu.

Photo credit: Getty images